Kada si u maminim cipelama, koračaš da bi do cilja došao neko drugi
Svi smo se pomalo čudili novinarskoj hrabrosti i ozbiljnosti s kojom je tada tek punoletna Nataša Miljković rešetala pitanjima svoje sagovornike. U godinama koje su usledile menjala je kurs, autorske emisije i televizije, ali je ostala simbol pismenog, profesionalnog i neuštogljenog novinarstva.
Rečita i zanimljiva, takva je bila i dok je odgovarala na pitanja Baby planete o ključu za roditeljstvo.
Koje ste stavove promenili otkako hodate u cipelama majke?
- Sama sam na svetu. Depresivna sam. Spava mi se. Kupiću sebi ovo, izlazim večeras. Radim dokasno, idem na službeni put. Letujem sa drugaricama... Nije mi ni do čega. Ne izlazim iz kuće danas... Prazan je frižider. Nijedna od ovih rečenica više ne stanuje u mojoj glavi.
Kada uđete u mamine cipele, tada u njima koračate da bi do cilja stigao neko drugi, neko važniji od vas. Verovatno najtemeljniji stav koji sam dobila sa detetom jeste taj: postoji neko čiji je život važniji od mog.
Da li se jasno sećate trudnoće i porođaja, ili ste ih potisnuli?
- Sećam se kao najlepšeg i najmirnijeg perioda mog života. U ta sećanja pobegnem kada mi nedostaje spokoj.
Jeste li prvih meseci shvatili koliko malo znate o roditeljstvu, bez obzira na sve pripreme? Može li čoveka išta više da uplaši od bebe od tri kilograma čiji plač ne umete da rastumačite?
- Pošto se ni kao devojčica nisam igrala sa bebama lutkama, jasno je bilo da će me zadesiti haos pred tim bićem od tri kilograma. Kako ću ga držati, kako dojiti, šta kada počne da plače ili, o užasa, ako se razboli... Načitala sam se tih meseci knjiga, portala, mudrih saveta i što sam više čitala, u većoj drami sam bila.
A onda mi je neko, pred kraj trudnoće, preporučio babicu koja dolazi kući i prvih nedelja pazi bebu. Za mene je to bio spas, naravno! Štreberski sam je pozvala nekoliko dana ranije, da budem spremna. Ona je došla i krenula da popisuje raspored vrata i prozora, jer je septembarska promaja, valjda, jako loša za bebe. Onda smo morali da napravimo nov razmeštaj. Onda je krenula da mi diktira spisak stvari koje moram da imam kad dođe beba, mislim da je bilo jedno tri strane svega i svačega. Na kraju mi je rekla da legnem i dala plastičnu lutku da joj dam da sisa, jer će ona meni da pokaže kako da to uradim u porodilištu.
Posle ove lekcije otišla je kući, ja sam joj platila i odlučila da više neću da budem budala. Neću da prvo dojim lutku i da prve dane moja beba provede u rukama neke žene za 2.000 dinara, neću da osluškujem promaju kroz zatvorene prozore. Biću mama mom detetu. Tako je i bilo. Prošlo je baš kako je oduvek prolazilo svim mamama i bebama na svetu. Bilo je prelepo!
.jpg)
Hvatate li sebe kako otvarate usta a govore vaši roditelji? I da li je to dobro, ili odsupate od njihovog roditeljskog modela?
- Nemam taj osećaj. Srđan i ja imamo naš roditeljski model koji ni jedno ni drugo nismo imali u detinjstvu.
Srđan Timarov i vi ste netipičan bivši par i uključeni roditelji. Koliko vam je oboma hrabrosti trebalo da stvari poređate na način da se niko ne razvede od deteta, kako to često biva?
- Razvod je traumatično iskustvo koje muž i žena naprave još traumatičnijim. Volela bih da ljudi konačno nauče da se razvode u miru i ljubavi. U Americi o razvodu više ne govore kao o rušenju porodice već kao o njenom preoblikovanju. Mi i dalje imamo porodične odnose, volimo se i poštujemo, zajedno slavimo i pomažemo se. Prijatelji smo. Za sve drugo je potrebna hrabrost, za ovo je potrebna normalnost i pošten odnos prema sebi i drugome.
Mislite li da je danas generalno teže biti majka jer svi nekako veruju da imaju pravo da procenjuju ko je dobra majka, ili smo to mi žene sebi same nametnule?
- Da li je majka dobra, pokazaće samo njeno dete. Kad poraste i postane čovek.
Član ste saveta roditelja u školi vašeg sina Lazara, uloga koju mnogi izbegavaju. Šta je bio motiv?
- Da vidim kako to izgleda, da pomognem ako mogu. Nisu to neke česte ni preterano kreativne sednice. Uglavnom se priča o parama, mokrom čvoru, domu zdravlja i hrani u školi. To sad znam.
Jeste li stigli da spoznate probleme školstva i mislite li da su naša deca zakinuta kada je obrazovanje u pitanju, ili pak imaju mnogo više mogućnosti nego mi?
- Mi nemamo ni kandže ni oštre zube, nemamo krila, imamo samo mozak da preživimo. Zašto ga ne razvijamo već ga tupimo?
Kada pogledam današnje škole, kod nas pogotovo, sve su napravljene industrijski, proizvode radnu snagu, a ne karaktere i ličnosti. One uniformišu i izjednačavaju bez osećaja za nečiju posebnost. Ubijaju dečju radoznalost umesto da je koriste i tako taj dečji mozgić, velelepan i gladan svega, na svom vrhuncu postaje umoran, smoren i sit svega.
Moj sin sada uživa u školi i sve mu je zanimljivo, želi da uči i da je dobar, a ja se nadam da će ta faza potrajati što duže.
Čega se plašite kada je u pitanju vaspitavanje deteta u Srbiji?
- Plašim se nasilja u tolikoj meri da ne mogu ni da pričam o tome.
U jednom intervjuu rekli ste „karijero, izvini“. Zar nije malo nepravedno što se žene često stavljaju pred izbor karijera ili dete, dok muškarci to ne moraju?
- To je bio moj izbor i moj put. U mom slučaju ne vidim nepravdu već divnu podelu životnih uloga gde sam ja glavni epizodista, a zvezda neko drugi. Proći će to, glavni glumac će porasti, otići. Njemu želim da ode kao što bolji čovek. Sebi, da nikada ne zažalim jer sam propustila njegovo detinjstvo. To je bila tajna moje nagodbe s karijerom i mojim sinom.
Majke su divne, ostavite ih na miru
Svojevremeno ste javno podržali kampanju za Banku humanog mleka. Da li ste možda i sami bili donorka i kakav je vaš stav prema tom ambivalentnom pritisku na majke - ako ne doje, zašto ne doje, ako doje, koliko dugo i gde doje?
- Dok sam dojila, nije bilo banke mleka, taman kad smo završili sa tom fazom, pojavila se. Mislim da majke treba da slušaju sebe pre svega, previše je pritisaka i ako obraćaju pažnju na sve što im se spočitava, popadaće pod teretom krivice. Majke su divne, čuveni psihijatar Svetomir Bojanin kaže da „majčinom dobrotom nastaje svet“. Zato neka ih malo ostave na miru.
